Добрица и Кића

Када је Андре Франкен 1955. закуцао на врата издавачке куће „Ломбар“, у суштини је желио да разбјесни Шарла Дипуија и да се освети због преваре коју је починио његов рачуновођа. Цртач Спируа не одлази у „Тинтин“ зато што има неку нову, дуго разрађивану идеју за серијал која се не би свидјела Марсинелу… Када је затражио састанак са Рејмоном Лебланом, у својој мапи за цртеже није имао бог зна шта. У својој књизи разговора са Франкеном Нима Садул (Нума Садоул) га пита: „Да ли си имао јасну представу о Добрици и Кићи када си ишао да потпишеш за „Ломбар“?“ Творац Марсупиламија одговара без околишања: „Нисам уопште. Када сам отишао тамо, имао сам само „нажврљане“ ликове и нисам имао појма како ћу их оживјети. На брзину су импровизовани, што објашњава недостатак сложености њихових карактера. Биле су то лутке по мјери Тинтина, помало буржујски настројени и безопасни. Кића је љупка, а Добрица је симпатични хвалисавац, али не треба у њима тражити неку психолошку дубину!“ Чак и њихова имена миришу на одлуку у посљедњем тренутку: Ломбар ми је нашао име Добрица у роковнику, а ја сам смислио име Кића зато што је имала кићанке у коси!“

Године 1955. стрип цртач Andre Franken ушао је у спор с „Дупуисом“, издавачима магазина „Спиру“, око финансијских аранжмана који се тичу његових ликова. Будући да Франken није успио пронаћи писану потврду њиховог споразума, отишао је да се придружи особљу супарничког часописа „Тинтин“, гдје је представио серију Добрица и Кића (Modeste et Pompon). Писци који су допринијели серији били су Рене Гошини (писац Астерикса), Пејо (творац Штрумпфова), Грег (још један водећи писац и умјетник), па чак и Франкенова свекрва.

Франкен је касније пронашао писану потврду и ствар је ријешена с „Дупуисом“. Међутим, имао је петогодишњи уговор с „Тинтином“ и стога је био дужан да за оба часописа пружи необичан аранжман у стрип индустрији. Стога је „Тинтину“ дао недељну страницу, а „Спируу“ недељну страницу и по.

Године 1959. издавачи „Тинтина“ откупили су права на ликове. Франкенова обавеза према „Тинтину“ је престала и он се држао Спируа и Гаше. Добрица и Кића наставили су се до 1988. године, а њима су се бавили други писци и умјетници.

Ово луксузно интегрално издање, тврдих корица и на 262 стране у колору изашло је ових дана као ново издање „Девете димензије“.