Салон стрипа Лакташи

Лесковац – Лакташи… и назад

Где се рађају стрип фестивали? Према мом искуству, углавном у уму једног човека, залудног ентузијасте коме се чини како је неки стрип фестивал коме је присуствовао или о коме је читао сјајна ствар, наивчине који мисли да би било лепо кад би се у његовом крају организовало тако нешто – а пошто већ нико други неће да се тога подухвати, ево, он ће… Људи који се прихватају организације нечег тако захтевног попут стрип фестивала најчешће су, дакле, заблуделе овчице које немају појма у шта се заиста упуштају, као ни колико ће зноја и живаца оставити на тој стази суза у коју подухват организације стрип фестивала готово без изузетка зна да се претвори – ни не слуте колика ће врата обијати, којим се институцијама обраћати, колика одбијања попити… И хоће ли то нечему, на крају крајева, послужити.

Изузетак (који на неки мистериозни начин, према старој пословици, потврђује правило) јесте тренутно вероватно најзапосленији стрип цртач Босне и Херцеговине, Милорад Вицановић Маза. Стрип фестивала у Лакташима, вероватно првог у историји Босне и Херцеговини, који је одржан 11-13. априла 2008. године сетили су се кључни људи поменуте општине који су се потом обратили истакнутом стрип цртачу, свом суграђанину, с молбом да и њима приреди једно стрип дешавање попут онаквих каква се одигравају у ближем и даљем комшилуку. Сем тога што му је била ускраћена борба са незаинтересованим општинским органима око фондирања за манифестацију и преко потребну логистику, Вицановић није имао ни луксуз неупућености у муку које га чекају. Aвгуста 2009. године, наиме, Милорад Вицановић Маза био је један од гостију Девете Балканске смотре младих стрип аутора у Лесковцу, и из прве руке имао прилику да се увери са каквим се све нехуманим изазовима носе његови домаћини, суочени са најразноврснијим проблемима изазваним кашњењима, отказивањима, синхронизовањима, компромисима… Ту је било и жонглирања са преко тридесет гостију из земље и иностранства и тродневног програма у коме су се округли столови, предавања, презентације, јавни интервјуи те отварања више паралелних изложби смењивале у једночасовним интервалима…

prvi salon
Све је то Вицановић видео из прве руке, а опет са безбедне удаљености (које гостовање на туђој манифестацији подразумева), и све га то није поколебало у намери да и у свом крају уприличи сопствено стрип дешавање. Сигуран у себе и задовољан дружењем и сарадњама које су се дешавала између стрип аутора које је Лесковац имао част да угости, Маза је истрајао на томе да сличну манифестацију организује у сопственој режији. Проблеме са координацијом великог броја учесника решио је тако што је стрип салон у Лакташима ограничио на свега десет излагача, репрезентативних аутора из Босне, Србије, Хрватске и Македоније, па је тако у Лакташима излагала мала (али одабрана, рекли би, колико их знам, у глас сви излагачи) група у саставу Роберт Боб Солановић, Тихомир Тикулин Тицо, Филип Андроник, Денис Дупановић, Предраг Иконић (познатији као Пеђа Славни), Михајло Димировски, Мирко Чолак, Владимир Весовић, Срђан Николић Пека и моја маленкост, а евентуалне проблеме са смештајем и изигравањем домаћина многобројним гостима предупредио је позвавши такође пробрану (у преводу, пребројиву на прсте обе руке) екипу, чију су сталну поставку сем Филипа, Пеке, Тхе Миће, Славног, Весовића и мене сачињавали Влада Алексић и Дамјан Михајлов, уз поврмене налетаје Дејана Шијука и Здравка Јандрића. Адекватни каталог, функционални плакат и и ефектне мајице фестивала израдио је у сопстевној режији (у чему помаже сувласништво у најбољој дизајнерској фирми у бањалучком крају) показавши да је на прави начин схватио колико је важно имати што је већи степен контроле над обележјима манифестације који остају иза ње и предствљају је у данима који долазе, а програм тако проредио и организовао да је сем отварања централне изложбе и свакодневних стрип радионица (у којима су гости цртали једни другима и малобројним, али крајње ентузијастичним љубитељима девете уметности) једино званично дешавање било представљање комшијских стрип фестивала у Београду и Лесковцу и изложбе у Сарајеву те промоција пројекта „Вековници“. Све остало време, а било га је, било је намењено дружењу међу ауторима (у преводу, размењивању искуства и пијуцкању кафи (и других мање или више освежавајућих напитака)), туристичким шетњама по Лакташима и Бања Луци те упознавању природних лепота поменутог краја… Врста стрип комуне, нека ми буде опроштено на пристрасности, коју ја и Пека готово по правилу морамо сами да организујемо да би је доживели – Лакташи су изузетак (који на неки мистериозни начин, према старој пословици, потврђује правило) међу стрип фестивалима у окружењу за који сам изузетно срећан што постоји.

Где живе стрип фестивали? Према мом искуству, углавном у срцима посетилаца и гостију поменутих фестивала, људи које је на неки начин дирнуо, чије је дане бар на кратко улепшао – управо зато знам да Салону стрипа у Лакташима предстоји заиста дуг живот.

Марко Стојановић

You must be logged in to post a comment Login