Оскудица стрипомана

Стрип сцена у Републици Српској (1)

Крајем деведесетих година код нас постојала врло јака стрип сцена, сјећа се Милорад Вицановић… Није ми јасно због чега се веома мали број људи у Републици Српској бави стрипом, казао Дејан Јовић.

БАЊА ЛУКА – Понуда стрипова у Републици Српској прилично је сиромашна, а цијене превисоке, и то је основни разлог слабог читања стрипова код нас – истакао је за „Глас Српске“ стрип цртач Милорад Вицановић.

У посљедњих десетак година, казао је Вицановић, појавило се много стрип аутора, али они свој рад могу да представе само путем изложби, које су прилично ријетке. Према његовим ријечима, крајем деведесетих година у Републици Српској је постојала врло јака стрип сцена, окупљена око магазина „Жалосна свеска“. Касније, захваљујући Дејану Шијуку, стрип цртачи су били окупљени око магазина „Бука“, који је у сваком броју доносио мноштво страница стрипа.

– Када је ријеч о данашњем квалитету стрипа, захваљујући рачунарима првенствено, доста је лакше, брже и квалитетније урадити неке ствари него раније – каже Вицановић. Не мислим да ће рачунарска технологија, казао је он, допринијети нестанку стрипа, него баш обрнуто.

– То је један нови алат који доприноси да стрипови буду све бољи и квалитетнији. Основа сваког доброг стрипа је добра прича. Њих је увијек било и биће – категоричан је Вицановић.

Стрип цртач Дејан Јовић, који је водио радионицу стрипа у оквиру „Креативног мјесеца“ у Омладинском центру „Кастел“, каже да му није јасно због чега се веома мали број људи у Републици Српској бави стрипом.

– За креативну стрип радионицу, коју је током августа покренула организација „Здраво да сте“, а коју сам ја водио, било је заинтересовано свега неколико особа. То су, углавном, људи, који су се већ бавили стрипом, а хтјели су да усаврше своје знање – истакао је Јовић.

Стрипови су први пут дошли под свјетла јавне пажње у дневним новинама око 1890. године, када су се два новинска магната, Вилијем Рандолф Херст и Џозеф Пулицер) увукли у жестоко такмичење око тиража у Њујорку.

Да би придобили читаоце, Херст и Пулицер су истицали стрипове, понајвише „Жутог дјечака“ и „Бима и Бума“.
Елитни критичари су означили ове ране стрипове као ствар за полуписмене и као израз потцјењујућег односа према публици. „Атлантик Мантли“ је 1906. године описао стрипове као ствар „националне срамоте и деградације“.

Три године касније, „Ледис хоум журнал“ је жигосао овај вид умјетничког израза као „криминал према америчкој дјеци“. Млаћа генерација интелектуалаца, петнаестак година касније, бунила се против старијих, изражавајући свој став слављењем популарних умјетничких форми: џеза, филма, као и стрипа.

У овим промјенама, главном прекретницом се показала књига – „Седам живахних умјетности“ Џилберта Селдса из 1924. године.

Принцип књиге је био да слави и аргументовано брани популарну културу. С тим у складу, Селдс је поставио стрипаџију Џорџа Херимана, аутора „Крејзи Кета“, у умјетнички пантеон, раме уз раме са Чарлијем Чаплином.

Према Селдсовом мишљењу, „Крејзи Кет“ представља „најзабавније, најфантастичније, и највише задовољавајуће умјетничко дјело стварано у Америци данашњице“.

Он је истицао да се свака форма треба оцјењивати према њој својственим критеријумима.

У складу с тим, није критиковао жаргоне у стриповима као примјере лоше граматике или дикције, већ је хвалио њихове ауторе због страсти њиховог изворног говора.

Док су ранији критичари давали првенство традицији, Селдс је истицао вриједности нових појава у култури, које су временом прихватили умјетници у свим земљама свијета.

Б. Трнинић (Наставак у сљедећем броју)

„Глас Српске“