Жалосна свеска

„Жалосна свеска“ – осврт

Присјећајући се данас, четрнаест година касније, „Жалосне свеске“, часописа чудног имена посвећеног стрипу, размотавам клупко једне приче која припада времену постратног ентузијазма, када се тежило животу нормалног система вриједности а стрип је свакако био дио тог свијета (бар по нашем мишљењу). У Бањој Луци је тих поратних година већ живјело неколико аутора стрипа, неки одраније а неки су због ратних дешавања, долазећи из Сарајева, Зенице и неких других средина пронашли овдје нова боравишта. Добро сам познавао тадашњу ситуацију у Бањој Луци кад је ријеч о стрипу (између осталог, и због посла професионалног карикатуристе у редакцији „Гласа Српске“), па се у неким разговорима са Милорадом Вицановићем, ветераном овдашње стрип сцене (који је и данас врло активан и плодан аутор) и родила идеја да се нешто конкретно уради на овом пољу, тј. покрене часопис. Аутори стрипа су били ту – недостајао је „само“ простор да се њихови радови могу објављивати. У контактима са Миодрагом Живановићем, уредником „Новог Прелома“, са којим сам сарађивао (ријеч је о ријетким новинама у то вријеме у којима су се појављивали текстови који су, са данашњег аспекта били прилично опозициони), појавила се идеја да се у Бањој Луци покрене први стрип часопис као издање „Новог Прелома“. План је био да ја окупим ауторе, а они би финансирали штампање часописа. Као и сада, и тада је објављивање стрипова било без хонорара, уз предвиђени ритам излажења свака два мјесеца (?!!). Био је то ритам који је и за далеко развијеније средине био врло амбициозан, али не треба заборавити да смо ми били пуни елана и жељни доказивања.

На једном од састанака (у зиму 1996/97) у ходнику редакције „Гласа Српске“ (сада редакције „Вечерњих новости“ за Републику Српску), окупила се екипа стрипаџија и љубитеља стрипа. Колико се сјећам, били су ту Милорад Вицановић, Небојша Ђумић, Синиша Станић, Десимир Миљић, Даниел Симић и моја маленкост. Било је то језгро које ће касније чинити редакцију часописа у сва три броја, колико је „Свеска“ излазила. Поред разговора о садржају часописа и стриповима, послије неколико приједлога пао је договор, а на приједлог Синише Станића, да назив буде „Жалосна свеска“ (по узору на чувени дјечији часопис „Весела свеска“, који је излазио прије рата у Сарајеву и за генерације био појам популарног дјечијег штива). Тако је настала „Жалосна свеска“, часопис необичног имена, садржајан стриповима у распону од меинстрима до алтеранивнијих садржаја. Да историја забиљежи, био је то први часопис посвећен стрипу који је излазио у Бањој Луци.

Већ у априлу 1997. године излази први број на 36 страница, са корицама у боји. Стрипове су потписали Милорад Вицановић, тандем Ђумић (цртач) и Симић (сценариста) – псеудоним ДОН, Драго Вејновић и Феникс. Садржај је био обогаћен и са три текста који су потписали Синиша Станић (Баба Стана), Горан Драгишић и Рајко Радовановић, илиустрован каишевима стрипа Дилан Дог и LOVE&ROCKETS, браће Хернандез. Насловну страну је урадио Милорад Вицановић, а уредник је био (за сва три броја) Небојша Ђумић, који је урадио и прелом и дизајн часописа. Тематска и цртачка шароликост стрипова у првом броју, с једне стране, указала је на врло перспективну групу аутора стрипа, а с друге стране, изазвала и значајну медијску пажњу на прилично неочекиван постратни штампани производ.

– Коначно се десило нешто што ће обрадовати све љубитеље стрипа, као и оне који желе да се баве стварањем умјетности ове врсте, а сигурни смо да и једних и других има довољно… магазин је пун необичних рјешења и духовитих замисли које би се у наредним бројевима могле успјешно разрадити. Аутори зраче оном позитивном стваралачком енергијом која вапи за извлачењем нових јунака из креативног хаоса идеја. (Александра Чворовић, БУМ, број 13-14, јули-август 1997). Часопис се, захваљујући издавачу, појавио и на излозима бањолучких киоска. Нешто бројева подијељено је у већим градовима БиХ, Србији, Хрватској и Словенији, чиме је своју афирмацију доживио и на ширем простору.

У љето 1997. године излази други број, овај пут, поред већ раније присутних аутора (Вицановић, ДОН, Вејновић, Феникс), појављу се и први стрипови Сузане Прпић. Насловну страну броја, који је изашао на 52 странице, урадио сам лично. Полемички текст „Стрип у нас“ Данијела Симића (политком „Жалосне свеске“) искакао је из устаљених анализа стрип сцене, коментарима који ће у трећем броју бити дијелом конкретизовани и у стрип „…одређени ствараоци у цијелом нашем народу пате од симптома затрованости туђинским остварењима. Ти неосвјештени људи радње својих стрипова смјештају у градове чије грађевине неколико пута надвисују наше, њихови ликови возе аутомобиле crysler или ford, зову се John, Mike, Bob и с времена на вријеме у облачић обавезно испуњен латиничним словима на српском језику проциједе покоје shit, cool ili mother-fucker…“

Изложба стрипа 10 аутора који су радили у „Жалосној свесци“, под називом Бањалучка стрип сцена, приређена је у априлу 1998. године. На тридесетак паноа у ходнику Народног позоришта Републике Српске представили су се Боро Петковић, Десимир Миљић, Мирослав Јовановић, Милорад Вицановић, Горан Кљајић, Небојша Ђумић, Дејан Шијук, Драго Вејновић, Сузана Прпић и Феникс. Изложбу је отворио Рајко Радовановић ријечима: На овој изложби виде се потенцијал и нешто што једног дана може да постане вриједно. Предуслов за то је да ови млади људи добију простор, то јест медиј за објављивање. „Жалосна свеска“ је нешто што може израсти у једну праву ревију. Када кажем праву, мислим првенствено на редовно излажење, на неку садржајну профитабилност и тако даље. Боље да постоји „Жалосна свеска“ него да не постоји ништа, и боље да постоје овакве изложбе, него да их нема јер без тога ни ми, ни ови млади аутори, не би могли да виде било какав контак свог дјела са јавношћу и са стварношћу. (Ј.С, Глас Српске,13. април 1998).

Послије паузе од готово седам мјесеци, излази и трећи, посљедњи број у зиму 1997/98, сада већ на респектибилном броју страница (72), појачан новим ауторима: Сашом Гојићем, Гораном Кљајићем, Мирославом Јовановићем, Дејаном Шијуком, Бором Петковићем и Поњевићем. Еx-Yу сцена је представљена са два аутора – са по једном таблом стрипа Зоограф (Србија) и Симон Вучковић из Црне Горе, чиме је дато до знања да амбиције „Жалосне свеске“ знатно прелазе бањолучки оквир. Провокатива насловна страна трећег броја која је пратила стрип тандема Ђумић-Симић (човјек са гас-маском окружен симболима запада и глобализације), као и сам стрип у коме се за пропаст српске борбе окривљује западни живот, изазвао је оштар коментар у „Новом прелому“, који је био издавач „Жалосне свеске“, потписан од Дениса Напаста –…“А онда је дошло право зло“, бијаху ријечи што облачић стрип слике попунише. Двојац Ђумић/Симић је бијес свог јунака усмјерио у правцу свијета гдје сунце умире. Сав тај колорит имена Coca cola, Elvis, FBI, Nike, Levis… са собом носи разлог за презир. Презир чувара „мудрости Истока“ наспрам „сјаја Запада“, шта ли?Радије ћу прихватити да је све само до мене и моје немоћи да допрем до нечијег умјетничког израза, него да је у питању класична ксенофобија и нешто врло модерно што би се могло назвати „византијском паранојом“. (Нови прелом, 28.02.1998).

Иако је био припремљен и четврти број за штампу, на стотину страница, недостатак финасија и повремени „ексцеси“ који су се појављивали на страницама „Жалосне свеске“ утицали су да новац за четврти број није пронађен (дио новца за штампање „Жалосне свеске“ обезбјеђивао је „Нови прелом“ а дио је долазио из страних донација). Тако се угасио први стрип часопис у Републици Српској. Током једногодишњег излажења објављено је више од 150 страница стрипа десетак овдашњих аутора, који се и данас, мање-више баве пословима (па и стрипом) у којима се користи и цртачко умијеће. У тренутку када се почела профилисати, бањолучка стрип сцена је прекинута, никада до тада подржана од овдашње културне елите, па и оних који финансијски могу помоћи ову врсту културног ангажмана.

Завршавајући ово подсјећање на „Жалосну свеску“ и њен значај за овдашњу стрип-сцену, можда је најбоље цитирати текст Зорана Стефановића, објављен у часопису „Република“, фебруара 2000. године под насловом „Нежна биљка, коштуњаво семе – Стрипари Републике Српске“- „… Бањалучки случај је посебан културни и друштвени феномен – реч је о енклави сазрелој у аутохтоном грчу и импулсу током рата и прављења државног оквира, а која претходно није имала генеричке везе са остатком српске сцене. Узлет је констатован и у прекодринским центрима, те је Бања Лука виђена као „највиталнија српска локална сцена после Београда“, а Медиа центар Прелом направио је „револуционарни потез“ објављујући три броја магазина „Жалосна свеска“ посвећених ауторима из РС… Аутентични гласови и културна свежина показују да се крајишка стрипска уметност може одгајити, при том легитимно тражећи помоћ и од државе несвесне да је стрип-ревија често стратешки важнија од медиокритетског часописа за културу или локалне приредбе. Гледајући у тренутно аутистични Београд или у „бошњаштвујуће“ Сарајево, тврдо семе крајишког стрипа заслужује сопствену судбину какву је себи већ поставило.“

Горан Дујаковић